У суботу 24. децембра 2011. године у организацији Народне библиотеке из Ариља у сали Соколског дома у овом граду одржана је промоција књиге Момчила Димитријевића "Хероји или издајници", која је недавно објављена у издању "Српске речи" из Београда.

Велико интересовање, које је издање ове књиге побудило у јавности није изостало ни те вечери, јер је сала Соколског дома била испуњена до последњег места.

Уз аутора Момчила Димитријевића, који је био и домаћин вечери о књизи су говорили историчари из Београда  др Срђан Цветковић, Предраг Остојић и Немања Девић, лектор проф. др Миливоје Трнавац, а одломке из књиге казивали глумци ужичког позоришта Слободан Љубичић и Даница Љубичић.

У Крушевачком позоришту 17. децембра одржана је премијера документарно - играног филма "Мојсињска Света Гора – Врата Србије". Филм је сниман крајем лета у Сталаћу и околним местима, а у играном делу најступају реномирани глумци Војин Ћетковић, Марко Живић, Небојша Дугалић, Борис Пинговић, Рада Ђуричин и многи други.

Идеја о снимању филма о Мојсињској Светој гори потекла је од Драгана Чапкуновића који је, уједно, и продуцент филма.

- Пресрећан сам што смо уз минимална средства успели да реализујемо филм о чијем снимању сам стидљиво размишљао годинама уназад. Захвалан сам свим глумцима јер су се одрекли хонорара, тако да смо читав филм снимили са буџетом од невероватних 500.000 динара. Поред Крушевца премијера филма је одржана у Ћићевцу и Сталаћу. Београдска премијера планирана је за фебруар, вероватно у Културном центру "Студентски град". Сада нас очекујем учешће на разним фестивалима у земљи и иностранству, а за тај део посла задужен је редитељ Марко Дабић. – објашњава Драган Чапкуновић, који је председник Скупштине општине Ћичевац.

Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета најјоштрије је 12. децембра осудила физички напад на пензионисаног генерала ЈНА Јову Капичића (92) и затражио од полицијских органа да што пре открију нападаче, а од правосудних да их примерено казне.

"За време трагичног грађанског рата Јово Капичић и његов партизански покрет били су противници Равногорског покрета, али идеолошке разлике и сукоби не могу данас бити разлог за угрожавање било чијег живота, па ни генерала Капичића", изјавио је председник те асоцијације и народни посланик СПО Александар Чотрић, наводи се у саопштењу.

Пензионисани генерал ЈНА Јово Капичић (92), нападнут је у центру Београда.

Капичић је нападнут на углу улица Станоја Главаша и Цвијићеве у центру Београда, речено је Тањугу у МУП-у.

Како су Тањугу рекли чланови породице, Капичића је с леђа напао непознати човек и ударио га у главу.

Након што је неколико тренутака лежао онесвешћен, Капичића су два пролазника допратила до стана.

Према речима чланова породице, "очигледно је да се не ради о пљачки, јер му ништа није узето".

Стручњаци судске медицине испитују порекло људских скелета на градилишту "Фијата". Сумња се да је реч о жртвама комунистичког терора. Привремено обустављени радови.

Крагујевац - Стручњаци Института за судску медицину из Београда испитују порекло људских костију које су пронађене приликом грађевинских радова у фабрици "Фијат аутомобили Србија". Тек после стручне анализе, знаће се да ли је у кругу некадашње "Заставе" откривена масовна гробница, као и да ли је, како се сумња, реч о месту где су тајно сахрањиване жртве комунистичког терора крајем и непосредно по завршетку Другог светског рата.

Претпоставља се да је реч о једном од места где су сахрањивани они које су крајем 1944. и 1945. године преки судови тадашње нове власти осудиле на смрт као сараднике окупатора. Масовна стрељања, како су писале "Новости" поводом акције "Откопавање истине", била су најчешће у злогласној Капислани, (војни део "Заставе) али и на другим местима у граду.

Посмртни остаци некадашњи председник Владе Краљевине Југославије у егзилу, у тајности ексхумирани у Лондону и стижу у Београд 8. Децембра.

Слободан Јовановић, некадашњи председник Владе Краљевине Југославије у егзилу и Српске краљевске академије, враћа се у Србију! После више од пола века, Србија ће исправити неправду начињену једном од својих највећих интелектуалаца свих времена.

Посмртни остаци Слободана Јовановића ексхумирани су, како сазнајемо, у четвртак у зору, на лондонском гробљу ”Кенсал грин”, где је почивао 53 године. Рака је отворена у тајности, без гужве, а осим радника сведочио је само српски свештеник.

Документ у коме Милош Минић пише ЦК КПЈ Како обрађује тужиоце да сарађују са службом. Минић: Ако немам поверења у неке тужиоце, настојаћу да их заменим провереним друговима.

ГЕНЕРАЛ Драгољуб -Дража Михаиловић имао је мале шансе за фер и правично суђење по оптужници коју је потписао Милош Минић, тадашњи тужилац и један од највиших функционера Озне. То потврђује документ који је Минић лично потписао у другој половини 1945. године, а у који су ”Новости” имале увид.

Наиме, Минић је, неколико месеци пре него што је и ухапшен генарал Михаиловић, члановима ЦК КПЈ упутио извештај у коме их обавештава да је одржао састанак са свим федералним тужиоцима и ”објаснио” им како морају да се понашају према руководиоцима Озне.

Историчар Слободан Марковић, председник Комисије за тајне гробнице и члан Комисије за утврђивања околности страдања генерала Драгољуба Драже Михаиловића 30. новембра је на суђењу за рехабилитацију доставио бројна историјска документа која потврђују да је поступак пред комунстичким судом команданту Југословенске војске у отаџбини био монтиран.

Веће вишег суда у Београду, које води поступак за рехабилитацију, добило је извештај тајне британске службе из Другог светског рата "СОЕ" у коме се наводи да је генерал Михаиловић био "патриота, човек велике снаге и способности", као и да "нема доказа да је био колаборациониста са Немцима, Италијанима ни са владом Милана Недића".

Овај документ "СОЕ" је сачињен 1947. и био је строго поверљиви са упутсвом да га могу користити само тајне службе и британска влада. Он је сачињен на основу извештаја британских обавештајаца, који су били у посматрачким мисијама у Краљевини Југославији, током рата.

Драма Миће Живковића – „Чича“, доживела је 26. новембра успешну београдску премијеру у сали „Академије 28“, а прошлог месеца представљена је публици у Угљевику, у Републици Српској.

Драма покрива четири значајна датума у историји Равногорског покрета – 11. новембар 1941, тачније покушај ђенерала Драже да преговорима заустави репресалије према српском народу, 12. септембар 1944, када се Дража и његова војска суочавају са наредбом краља Петра да се војници Југословенске војске у Отаџбини ставе под команду Јосипа Броза Тита.

Приказан је и 15. новембар 1945. године, када савезници покушавају да спасу ђенерала и дан Дражине егзекуције, 17. јул 1946.

Аутора су на писање дела навели новопронађени документи, посебно смртовница једног од најпознатијих ђенералових ратних другова и команданта Горске гарде, пуковника Николе Калабића.

Учесници овог пројекта кажу да немају намеру да прекрајају историју, или некоме суде, већ да покушају да се приближе истини.

Доступни историјски документи осветљавају поступке ђенерала и Калабића, а, како каже Живковић, с намером да преточени у представу премосте идеолошку провалију између Срба четника и партизана и да се њихови потомци напокон помире, што је, каже, људски потребно и национално корисно.

Живковићево дело тумаче глумци Народног позоришта у Бограду – Бошко Пулетић у улози ђенерала Драже и Лепомир Ивковић, тумач.

Биографијом генерала Драгољуба Михаиловића бавили су се многи, почев од Чича Дражиног савременика, саборца и једног од првих 26 на Равној Гори, г. Павла Мешковића,преко Миодрага Ал. Пурковића, Радоја и Живана Л. Кнежевића и Мирка Станковића*, такође сведока тог времена, па преко комунистичких историчара, попут Бранка Петрановића и Сава Скока, све до наших савременика, међу којима се овом темом најдетаљније и најпотпуније бавио публициста Милослав Самарџић. Један кратак период Чича Дражиног ратовања и један заборављени јунак остали су непоменути од свих, сем од једног савременика тога доба.

Тај непоменути јунак је поручник Никола Марковић, у рату прозван Чичин, а њега једино помиње Милисав Марковић Кића**, поручник и последњи командант Конатичког батаљона Авалског корпуса. Додуше, Милисав Марковић помиње Николу Марковића, али под презименом Пауковић, пошто његова прва сећања из рата излазе као фељтон у Виндзору у Канади 1957.*** У то време Никола је тек изашао са вишегодишње робије и свако помињање у Равногорској публицистици би му могло наудити, па његов саборац из Босанске голготе и Митровачког казамата није хтео да ода сабрата и ствара му још веће невоље. О самом пропуштеном периоду који се односи на време од 9 – 11 априла 1941. аутору овог текста сведочио је Никола Марковић, тада пратилац пуковника Драгољуба Михаиловића, који сада живи у Дому за стара лица у Брусу. Ратни пут Николе Марковића креће следећим током : Пред априлски рат у општој мобилизацији, Никола као питомац завршне године Војне академије у Београду, бива распоређен у Специјални четнички јуришни батаљон «Карађорђе», под командом мајора Миодрага Палошевића.