У историји српског народа било је много заслужних жена које су добиле значајно место у историографији. Личност Делфе Иванић, једне од оснивача Кола српских сестара код нас, је специфична и врло мало обрађена у нашој историографији и публицистици.

 

Рођена је 6. марта 1881. у Подгорици. Потиче из угледне породице, од оца Ивана Мусића, босанско-херцеговачког војводе, и мајке Цвије, рођ. Вукасовић, из Стоца. Као сироче без родитеља усвојио ју је председник Београдске општине Михаило Богићевић. Основну школу (1887-1897) и Вишу женску школу (1891-1897) завршила је у Београду, потом студирала хемију у Женеви (1989-1899) и студије прекинула због поочимове смрти. Постављена је за наставницу у Скопљу 1900, удала се 1901. за књижевника Ивана Иванића, тада српског вицеконзула у Скопљу, и исте године напустила службу. Потом је живела уз супруга у Скопљу (1901-1903), Цариграду и Београду (1904-1905), Будимпешти (1905-1906) и поново у Београду (1906-1912). У току Првог светског рата боравила је у Солуну, Лондону (1915), потом у Француској, у Ници и Паризу (1916-1917) у хуманитарној служби Кола српских сестара. Из Нице је прешла у Рим (1918), а по завршетку рата боравила у Трсту и Ријеци (1919). Вратила се потом 1919. за стално у Београд. Говорила је француски и служила се немачким. Боравила је краће време у Швајцарској  на лечењу, држала предавања о раду женских хуманитарних друштава у Прагу (1908, 1938), Лондону (1915), Ници и Паризу (1916-1917), Риму (1918), на Сушаку и Бакру (1919), у Румунији (1922), на Хвару (1923) и у Сарајеву (1923). После Првог светског рата учествовала је у стварању неколицине четничких одбора у Нишу, Врању, Лесковцу, Скопљу, итд.